Igranje percepcijom: Životna sredina i problemi prvog sveta

U ovom blogu uvodimo pojam zaštite životne sredine kroz prizmu aktuelnog zagađenja vazduha u mom rodnom gradu. Videćemo da ovo nije tema rezervisana za visokorazvijene zemlje i pokazati da se Srbija nalazi na ozbiljnoj zelenoj prekretnici. Isto važi i za zemlje regiona.

Već godinama unazad stanovnici Beograda slušaju da se magla ponovo spustila ali da će sve biti dobro kad ponovo zaduva vetar. Istovremeno gledamo slike naših blogera koji dele kako sa svojom malom decom uživaju na gradskom keju u toj magli... U međuvremenu u paralelnom univerzumu, koji se nekad naziva i činjenična stvarnost, aplikacija Air Quality Index (aqicn.org) skoro svakodnevno ukazuje da je stepen aerozagađenja u Beogradu bukvalno kao da na otvorenom plamenu palimo gume.

Još se dobro sećam nedavnog dolaska u prestonicu Srbije i tog viskoznog sivog koktela čestica i zagađujućih materija u koji ćemo sleteti. Uporedo sa mojim osećajem očaja, gospođa pored mene počinje da se krsti i ne može da veruje da je opet magla u njenom gradu. Na moj komentar da to nije nikakva magla nego aerozagađenje i posledica izraubovanog energetskog sistema, sile individualnih ložišta i starih vozila, ona se zabezeknula, a njen suprug odsečno rekao da mora biti da ja grešim. Navodno, da sam ja u pravu, saznao bi on na dnevniku da je to zagađenje, a ne obična magla. Izgleda da gospodin živi u nekoj lepšoj, ružičastijoj stvarnosti od ove moje u kojoj nekad vidiš a nekad i namirišeš vidljiv vazduh, sve dok kašlješ i suze ti oči.

Beogradsko zagađenje, 26. februar 2021. u 09.46h. Air Quality Index: oko 120 (very unhealthy).

Elem, u jeku peticije za sprečavanje zagađenja vazduha u Beogradu „Potpiši, prodiši“ (incijativa sa zelenim balonima), inače gradu koji je u užem izboru za zelenu prestonicu Evrope, videh insert nekog gostovanja u kome Premijerka Srbije izgovora sledeću rečenicu:

Ekologija je problem prvog sveta.

Dakle, nikakva ekologija, a nikako prvog sveta. Ekologija (engl. ecology) je naučna disciplina koja pripada biologiji, a proučava raspored i rasprostranjenost organizama i njihove odnose sa okruženjem. Ovo je makar pisalo u knjizi iz biologije za 7. razred, kad sam kao osnovac učila o kruženju materije u prirodu, klimi, lancu ishrane, rastinju u ekosistemima (od pustinje do tajge) i sličnim pojavama na planeti. Dakle, Premijerka misli na životnu sredinu (engl. environment), odnosno njenu zaštitu (engl. environmental protection). Ugrubo, možemo se voditi time da se ekologija bavi izučavanjem prirode, a zaštita životne sredine minimizovanjem efekata i posledica našeg delovanja u ali i van prirode. Naši zapadni sus(j)edi, zaštitu životne sredine nazivaju zaštitom okoliša, a našu netačno imenovanu ekološku politiku - okolišnom politikom. Ovaj primerniji naziv ima jednu bitnu implikaciju – čitavu ovu oblast pravilno pomera sa prirode (koja je apsolutno vredna obožavanja) na čovekovu okolinu, a u urbanizovanom svetu gde čovek živi daleko od prirode, zaštita okoline se bavi upravo uslovima života u gradovima. Ovo dakle nije samo jezička ispravka koliko god mi ljudi govorili da je ta distinkcija nepotrebna i naporna. Zapravo, ona je stvar percepcije – koga tačno se zaštita životne sredine tiče?

Sa tim u vezi, mnogo značajniji deo ove izjave je da je to problem prvog sveta. Zaštita životne sredine, kao zaštita čovekove okoline je zapravo najveći problem upravo tamo gde se narušavaju uslovi za odvijanje života. Molim da romansiranja moje struke ostavimo po strani - nikakve borbe za bele medvede i sante leda nisu bitne za 2 miliona stanovnika koji se guše bar 4 meseca godišnje… Moja struka se, u takvim uslovima, bavi tehnologijom zaštite javnog zdravlja jer omogućava da živimo bolje, duže i zdravije.

Još 1992. su izveštaju Svetske banke pokazali su da stepen zagađenja vazduha raste sa BDP-om, sve do jedne tačke kako se trend okreće, a zagađenje počinje da opada [1]. Nimalo slučajno - kada društvo dosegne određeni stepen ekonomskog razvoja građani počinju da brinu o tome kakav vazduh njihova deca udišu, kakvu vodu piju, da li se sudaraju sa smećem jer problem bukvalno mogu da vide i namirišu. Istina je takođe da pre nego što stanovništvo počne ozbiljno da brine i da se bavi okolinom, mora prvo da dosegne određeni stepen ekonomskog razvoja; jednom kada je „tu“, nema više te evropske, severnoameričke, ruske, daleko- i bliskoistočne „investicije“ koja će tada zbog projektovanih ekonomskih benefita odvući pažnju od zabrinutosti za dečije i sopstveno zdravlje. Ta tačka preokreta nalazi se između 6000 – 8000 USD, a Srbija se sa svojih 7400 USD po glavi stanovnika nalazi baš tu [1,2].

Iskustva pokazuju da se državna politika tada, što zbog pritiska, što zbog realnpotrebe mora okrenuti zaštiti životne sredine kroz ulaganja u infrastrukturu, ali je „caka“ u tome što se efekti rada vide pred kraj mandata i značajno kasnije. Pod efektima mislim, ne na tehnologiju na nivou programa nuklearnih podmornica, nego na snabdevanje pijaćom vodom, kanalizacionu mrežu, sigurnu energetiku, izolaciju i malterisanje kuća, razvrstavanje i odnošenje otpada… Samo ću napomenuti činjenicu zbog koje imam transfer blama: Pored toga što više nema ni pristojan vazduh 4 meseca godišnje, Beograd je evropska prestonica bez tretmana otpadne vode (kanalizacije) pre ispusta u svoje reke. Za zemlju na čijoj teritoriji je rođeno čak 17 rimskih imperatora (najviše posle današnje Italije), nije primetno da su akvadukti ili kanalizacija stavke od značaja. Ako bolje razmislimo, pomenute civilizacijske tekovine se danas mahom ne vide jer se većinski ukopavaju u zemlju pa nisu medijski propraćene ceremonijom otvaranja i seckanjem crvene vrpce.

Za kraj, svest o problemu i izvesna građanska pobuna javlja se najpre zbog osetno lošijeg kvaliteta vazduha u gradovima – a primer Srbije to potvrđuje. Od vazduha se ne može pobeći; on nema flaširanu, organsku ili domaću alternativu. Isti je i za mlade i stare, i one bez formalnog obrazovanja i one sa doktoratom, i one sa zaradom od 300 evra i one sa 3000 evra, i vladajuće, i opoziciju i apolitične - dakle celo društvo na jednoj teritoriji. A ovo je kritično važno u sistemu gde su i zdravstvo i energetika javni, jer tada postoji direktna spona između državnih investicija u zaštitu i njenih zdravstvenih troškova.

U sledećem blogu pokazaću zašto argument tipa „Šta pričaš, mala? Takva je grejna sezona uvek bila i vazda je mirisalo kao da sušimo meso“ ne važi za trenutno stanje; zašto trenutna „magla“ nije magla iz detinjstva naših roditelja, a videćete i kakve veze Cedevita ima sa ovom temom.

Do sledeće objave,

Iskreno, svesno i informisano,

Tijana Ivanović

Ing. env. dipl. EPF, Švajcarska

Dipl. inž. zaštite životne sredine, Srbija

Izvori:

[1] World Bank. GDP data for 2019. Pristup aprila 2021.

[2] World Bank. World Development Report 1992: Development and the Environment. NewYork, USA. 1992.

Slika iz lične kolekcije.

Sva prava zadržana.